Жена

604. ВА БОРА.

главу спушта свој тешки мач на отворене листове и величанственим сонорним гласом говори. Духови палих витезова пригнуше главе.

Историја: Кнеже, о велможе и господо српска, И ви храбри српски копљаници, И пастири божијега стада, Митроносци покајници стари, Еј Моји пути враћају се опет У исконска и прастара доба, ја се враћам ка истоку древном У колијевку људских покољења, Вјечним миром ступајући смјелом Вјечни Господ устави ме овђе, На староме Вашем разбојишту,

О велможе, витезови славни Кнеже сиједи, освећена главо! Куцнух мачем врх гробова светих Врх у хладних и камени плоча, На којим је исписана повјест, Давног царства ваше величине, Ваших тешких и потоњих мука, Црног мрака робовања тешког, Петстољетног испаштања љутог, Покајања са неслоге биједне. Куцнух мачем са којега јоште Није вријеме избрисало судбу, Робовање утрнуло наду. још на њему сија слава давна, Узмите га: Слава Вам га враћа. (дајући подигнути мач Генију Српском узима с његових. руку отворену књигу и уздигнутим гласом наставља:) Узмите га, вама и приличи, И њим нови живот отпочните, Живот силан ко бујица силна За далека ваша покољења Њим створите нову историју, Завршите Душанове мисли.. Узмите га, Србљи витезови!

(Геније узима мач, стежега чврсто, а сиједи свештеник даје: му скиптар царски и нестаје га.)