Жена

614 РОБА

бе или да на њ изиђе каква болесничка клица, какав микроб или, ма какав бацил.

| Као што се види, болест не долази сама собом. Она долази кад смо спремни да је примимо; јер кад смо у добром здрављу, ни мало се не старамо да стечемо или сачувамо чврстину којом бисмо лако одбили болест.

Од болести можемо да се сачувамо скоро поуздано, ако се крепимо док смо здрави, али не лековима, већ испуњавањем извесних хигијенских правила, која ћемо изложити у овој малој књизи.

Ми ћемо их објаснити што је могућно простије, да би их лако схватила омладина, јер се њој намењује овај „Закон о здрављу“, са жељом да у њему нађе основна знања за здрав и дуг живот.

Нападни на болест, Пре нег пусти жиле,

Јер су касно заман Медецинске силе,

Мако да привикавамо децу самосталном раду.

Ратарско дете је у многом погледу сретније од варошке и господске деце. Оно пре свега има више зрака, више кретања, и од ране младости учи се самосталном раду. Мати и отац не трче стално за њим и не вичу му по ваздан: Немој ово и немој оно! Немају ни времена за то.

Дете воли да ради оно, што види од родитеља. У њему је нагон да помогне у послу. Колико пута долази дете и моли: — Да помогнем! И ратар кад је на њиви, на орању, пусти мало свог малишана да води волове, да држи за плуг и поноси се тиме. Дете проба све и родитељи уживају у томе. Кад се бере кукуруз и најмање дете које једва може ићи, носи кукуруз на гомилу, при вршају са коњима оно стане у средину вршаја и тера коње. Код куће истерује прасице, отвара им капију кад се враћају с паше, пази на живину да не побегну, пасе их у пољу. У тим пословима зна и оно најмање дете