Жена

МЕ ЕА

И ја горко плаках, зовући те: Ходи: Ти пакосно викну: Прошло је то доба, Увело је цвеће, замрле су стазе, Твоја срећа плаче више свога гроба.

Чардак, 81. 1913. Лола. (9 Вилинско колено.

Баште пехар, кад забрује струне! Домаћине, не ид у подруме;

Ова песма из давних давнина, Саслушат се може и без вина.

На Руднику — небу на видику Састале се виле златокриле; Нит" вилују, нит лахор милују, Нити беру биље лековито,

Нит' играју коло виловито,

Већ слетеше на злаћани крили, Суд да суде Љубомили вили,

Суд да суде, што оде мед људе, И заволе чобана Огњана.

К'о кад пева славуј — царска птица Проговара вилинска краљица: Посестримо, вило, Љубомило, Зар ти крило, толко се сломило, Ил' су земне силе тако јаке,

Да не можеш више у облаке! Стид вилински са чела ти свено, Обрука нам вилинско колено; Свима нама, ти си грдна рана, Што заволе чобана Огњана.

Ил' се мани чобана Огњана,

Ил' одлази, више не долази, Утре ће се вилинско ти име, Нећемо ти бити посестриме.

Још се сети, шта ти затим прети: Кад залуташ где владају људи,

И човеку бациш се на груди,