Жена

670 НРОЕЈЕА ан

свога мужа. Он је још блеђи од ње. Поглед им се за часак сукобио; она је у његовом погледу прочитала сажалење, па чак и нешто више од тога. Али то јој се вероватно само учинило.

И суд и поротници и сви седе на столицама, само је за њу намештена проста, дрвена клупа.

Расправа отпоче. Прво искоцкаше поротнике, који ће да суде. Дванајест. Они ће на крају имати да кажу: је ли крива или није. Да ли да се осуди, или не. Међу тим поротницима има и учених људи има и ратара. Неке чак добро познаје. Све су то поштени грађани имају жену и децу. Како би њима бипо, помисли, да онако насрну на поштење њихових жена, као на њу. Та јој је мисао улила снаге и поуздања. И дође јој воља да се очајно брани. „До скора јој је било све једно како ће је осудити, а сад је осетила да не би лако могла преживети, ако је ти људи осуде.

Прочиташе јој оптужбу и отпоче њен испит. "Осећа ли да је крива и зашто је то урадила.

Одговорила је, да је оно урадила чиме је туже, а треба ли да буде кажњена, то неће да пресуђује она. Само жели, да јој дозволе, да потанко исприча све и онда нека суде.

Изволите, рече јој председник.

И она је причала. Испрва мало несигурно, па «се онда ослободи и оцрта све по реду. И како је изгубила бутоне и како је ишла сека Стани. Изнела је верно шта се за то време догађаше у души њеној, и по том се причању видело, да у њеном причању нема ничега намештеног, него да то иде из душе. После је оцртала ону страховиту сцену између ње и мужа њеног. И завршила са речима: "Тако сам изгубила срећу своју. Онда је причала, како је ишла адвокату да тужи, али ју је он одговорио од тога, и онда описиваше како јој се у очајању залегла мисао, да учини оно, што је учинила. Шта је било на оном месту, рече, на пијаци, дозволите ми да не описујем овде потанко. Ја ћу признати да је било онако како оптужба износи и како буду казали сведоци.