Жена

676. ЖЕНА

превидети што, пропустити прилику и неке појединце пуштати да се разнеже. Али малени народи, као што смо ми, ако онако раде, чине грех што вапије на небо и грех намерног убиства, себе самог. Јер за нас и наше прилике безусловно је потребно, да сваки од нас ради као и сви други, а сви да радимо као и сваки појединац.

Најмање би се смело наћи појединаца, који нам у опћем раду сметају. У нашем житу не би се смело кукоља наћи, п наше жито не би смело главничаво бити.

Кад радимо на пољу бољег обравовања омладине и умног спремања за живот, обично нам је у туђој руци већи комад, па се на туђе позивамо и радо угледамо. Хоћемо понекад да смо у том и цепидлаке.

Угледање на туђе добре стране може нам вредити, кад је у извесним границама. Али угледање не сме тако далеко ићи, да се угледамо на све што је туђе и да туђе истичемо пред своје и да се поводимо ва туђим. Према туђем морамо бити веома, обавриви и морамо знати да одабирамо, шта је за нас, ако хоћемо, да се не огрешимо о своју националну свест.

У учењу туђих језика, на пример, хоћемо чак да се занесемо.

Кад хоћемо дете да дамо у школу, пма наси таких, који се мислимо још, хоћемо ли дете дати у српску школу. Са свију страна притискују нас туђим језиком, и ми под тим притиском и под притиском, да се без њега не може бити, стварамо тврдо уверење, да нам је туђ језик насушна потреба. Ништа даље не мислимо, јер се та мисао дубоко укоренила у нама, и — ми своје дете дајемо, поред своје рођене школе, у туђу школу,

Има нас и таких, који дајемо своје дете, да се на туђем јевику обрагује. Кад хоћемо цвеће да садимо или воћке да усадимо, бирамо земљу, земљиште и положај за њих, бирамо семе, цвет и воћку, које погодбама оних прилика одговара и бирамо згодну околину за све то. А кад треба у ум и срце дечје да усађујемо клице образовања п знања, онда не