Жена

Много стари јада претурио, Много јунак рана пребољео, Док је српском земљом управљао И четири однивио сина.

Што је било до међе сусједа, Све је на њег крвно ударало, Робили му међе и државу, Отимали земље и градове.

Но и то би пребољео кнеже, Ал му браћа на зло настанула, На брата су војску подизали, Прегазише њиве и ливаде, Сатријеше господске вотњаке, Погазише грозне винограде, Бијеле му сагорјеше дворе, Гонише га главом по свијету, Ђедовину у крв обукоше,

Док Завиди добар данак дође, Те му ђеца копља прихватише. . Четир сина, четир копљаника! Најстарији витез Тихомире, Пак Немања, соко од мејдана,

И Срацимир с тетиве стријела, И Мирослав, мезимац у баба. Што би ђеце од српског имена Ни једно им пристат не могаше; Ал Немања што међ браћом бјеше, Свакога је растом надвисио

И господским лицем надљепшао. Њега бабо од свих издвајаше; Ђе је било скока јуначкога, Онђе ђетић сваког надскочио; Ђено бјеше копља одбацати

И кроз прстен стрелу прометнути. Ту Немању нико не замјени. Мило старом ђецу гледајући, Ал му срце на Немањи бјеше, Ђе год ходи без Немање неће. Тако Завид старост дочекао, Преузео земљу и господство

И синове изженио давно,