Жена

Па га дворе снахе и синови, Чине старом пошту свакојаку. Но је старост другарица кивна, Ррђа дубе гвожђе и камење, Старост ломи кости у јунака. Кано црвак корјен што подгриза И дубове на земљу обара.

Једно јутро снахе подраниле, Намакнуле слуге и слушкиње, Поспремале дворе Завидине, Пак чекају свекра на уранку, Родитељу да цјелују руку,

Ал Завиде из ложнице пема! Најстарија снаха проговара: „јетрвице, љубо Немањина, Јутрос нам се успавао бабо, Бог зна, сејо, добра бити неће, Јер је бабо вијек навикао Прије сунца зоре угледати,

А сад сунце њега престигнуло И бијеле обасјало дворе.

Но ти прођи бабу крај одаје И ослушни ухом на вратима, Можда бабу старост одољела, Пак не море ногом устанути Но му треба неге и гледања!“

Њу послуша Ана Немањина, Оде млада пред ложницу бабу, Ал Завида сједи на постељи, Сиједе му косе помршене, Бијела му уздрхтала брада, Свјетле очи магла захватила. Што би старац устанути хтио, Ал не дају ноге малаксале.

Кад то виђе Ана Немањина, Врисну млада свекру прискочила: „Што је теби, мили родитељу, Те не мореш јутрос на ногама2“ Њој Завида тихо одговара: