Жена

708 (5 НВНЕНА

„Снахо моја, Ано Немањина, Не рон' суза, не штети очију, Но потеци двору на калдрму, Зови мени снахе и синове, Вријеме је души изљегнути

И бољијем замијенит свјетом, Те да ђеци благослова даде!“

Проли сузе Ана Немањина, Пак истрча двору на авлије, У авлији никог не бијаше Разма један ђевер Тихомире; Стоји јунак прагу пред ахаре, Вјерне слуге хата оседлале, Извеле му хрте и огаре, Додају му стрјеле крилатице, Хоће јунак у лов у планину. Истом јунак коња окрочио, Кад угледа снаху ојађену. Проговара ђевер Тихомире: „Снахо моја, Ано Немањина, Ко ми те је јутрос ражалио, Те прољеваш сузе од очију2“ „Мој ђевере, мој, бијели дане, Зло ти, јутрос, лова у планини, Пуштај хрте, коња раседлавај, Јутрос нам се бабо узмучио, Пак он ђецу постељи призива, Бог зна, ђешо, умријеће бабо!“

Препаде се витез Тихомире,

С коња скаче, мача распасује, И потури стрјеле и хртове, Пак привикну на браћу осталу, Униђоше бабу у одаје,

Ал Завида сједи код узглавља, Сиједе му косе помршене, Бијела му уздрхтала брада, Свјетле очи магла попанула, Сухе руке самрт прихватила, Виде ђеца те се душа спрема