Жена

__- | (0 109

Пак падоше оцу крај кољена, Цјелују му руке и мишицу,

Па кроз сузе њему говораху: „Мили бабо, ђе си похитао,

Е да ли ти додијасмо, бабо,

Те се спремаш путу далекоме2 Но те ђеца моле, родитељу, Благослови и поучи, бабо, Како ћемо земљу придржати,

И Србима спомен оставити!“ Њима Завид тихо проговара: „ја умирем а ви остајете

Ни на добру ни господству славну, Јер још има земље распарчене И туђинском притиснуте руком Што бол носи а мелем не даје. Погледајте у крст по Балкану, Што се, ђецо, учиње од Срба! Ево има пет стотин година

Од кад Србљи овђе допануше, Наши стари земљу не добише На милости ни превари грдној Но на муци и бојну мегдану Што се земље на три мора пружа, Од Дунава до сиња Јадрана, · Од Јадрана до Марице хладне, Обагрисмо крвљу на мачима, Натописмо знојем на ралима. Ђе би, ђецо, ралом заорали, Српску кост би онђе избраздили. Када но смо Дунав пребродили И балканску земљу заузели,

И српскијем ралом узорали Бјеше земља пустолина грдна, Ђе год бациш око у висине, Густе горе небо замрачиле, Све притисло рашће и јалашје, Под небо се борје разгранало, Пак не дају сунцу међ дубове, Облак тичу, небу се примичу.