Жена

710

ЊЕНА.

А куд макнеш оком кроз долине, Свуђ полегла трава и шипражје, Густа трава коњу до стремена, Кроз њу бију врела и потоци, Туда слази зверје свакојако, Дивље зверје пије воде хладне; А кад сунце у затоне зађе, Свака звијер у горе одиђе.

Тако ову земљу населисмо, Оборисмо дубље по горама, Од брвана куће подигосмо, Застрешисмо крова и оџаке, Ужегосмо ватру на огњишту, Засијасмо поља и долине, Прокрчисмо стопе кроз лужине; Расуше се стада по горама, Запјеваше пјесме и свирала, Све оживље, све се овесели, Бјеше радост; ђецо, погледати, Плодне земље плугом изоране, Како ничу кано благослови; Бјеше радост, ђецо, погледати, Ђе се небо с горама инати: Ко ће више блага посијати. Или небо звјезде над горама, Или горе стада под звездама! Пак што ћу вам јоште помињати Двије жетве ондар сабирасмо, Овце близне а жене тројане, Пуне горе блеке јагањаца,

А домови вреве од ђечице. Пак што бјеше снаге у рукама, И брзине Србу у ногама: Једном руком вола обараше

И у трку хата престизаше.

А што бјеше по горама вила, Са Србином оне друговаше, Пјеваху му пјесме од искони, Причаху му земан од дједова.

,