Жена

Тако било, ал је битисало, јера Срби земљу расточише, Одјелише племе од племена, Раздвојише народ по жупама. Свако племе себе истицаше, Свако братство за се живоваше, Ђе жупани међе омеђали Братском крвљу биље обагрише, Посијаше раздор по жупама, Нигђе слоге, нигђе послушања; Залисмо се крвљу до очију, Издјелисмо земље и градове, Између се ноже забодосмо, Бољи онај који крвавији. Цареваху бани и жупани,

Ал ни један ока не склопио Ни бијеле прекрстио руке, Докле није брата поробио,

Ил од брата дочекао рана. Тако Срби Богу додијали,

Пак је од нас лица одвратио. То виђеше Грци и Бугари,

И Латини морске варалице,

У жив огањ уље досипаше, Завадише сина с родитељем, Разбраћену браћу поробише, Многе српске земље притиснуше. И још Господ посла наказања: Газила нас Тука и Манџука, Татарија преко мора сиња, Аварија од дивља свијета

И Латини од јадранске стране. Газили нас, били и робили,

По свијету одводили робље. Тако многа царства настануше, И на свијет силу заметнуше, Само оста Србин на погледу, Ко од дуба грана поломљена, Што јој вјетри лишћа покидаше, Те сад суха по земљи се ваља. И што ћу вам више сјетовати,