Жена

112

ВЕНА __

Кад се душа од тијела дјели,

Мој благослов нек вам слоге чува! Тихомире, првијенче сине,

Ти си глава братству од старјештва, Буди отац брату најмлађему.

У љубави на свјет останите,

Нек брат брата нигђе не одваја! На муци се вазда помажите,

У господству не окренте главе, Тако ћете народ саставити

И српско ће процвјетати царство!“

Истом Завид тако сјетовао

Ал се душа диже из тијела, Склопише се очи угашене, Скрстише се остарјеле руке. Грдна жалост у двор уљегнула! Протужише ђеца Завидина, Заплакаше снахе уз ђевере; Сјетно трубе са бедема гласе И на цркви звона одјекнуше

И жалосну вијест пронијеше

Е ле Завид преминуо стари!

А мој брате, туге и жалости! Када вијест жупе облећела, Подиже се велико и мало, Дојездише бани и жупани,

Око двора поље притиснуше, Свјетлу двору народ похрлио, Покојнику свако прилазаше, Пак се крсте и цјелују руке. А над њим се снахе наднијеле, Четир снахе, четир тужбалице, Пак над старим плачу и наричу, Заметнуле жалост у срцима, Нагониле сузе на очима.

Тако: старог ђеца ожалила,

А кад тјело гробу понијеше

И пошљедњу пошту учињеше, Узањ мећу свијетло оружје, Положише стрјеле и тетиву,