Жена

14 ЋЕН А

ако клонем, а ја нећу да клонем. Ја морам пребродити оне прве тешке тренутке и осећам, да ће онда све бити добро.

Ја имам уза се свога мужа, кога волим. јест могу рећи волим га, и ако сам пошла за њега, а да га нисам изближе познавала, ипак је он добар. Изгледа ми понекад мало строг, уме да суне, али има златно срце. Боже мој, овде у овим приликама мора жена бити потпуна домаћица, ако хоће да је на месту и да олакша мужу дане, а ја сам тако слаба у свему, била сам само мажена.

Желела сам и молила Бога, да ми је само да

почнем, да предурим неколко дана, па ћу онда лако.

Јер ја хоћу. И предурила сам. А да је то било могуће, могу много захвалити Василију.

Ко је Василије2! питате ви. Он је „посилни“ мога мужа. Ако се не варам код нас то зову форушица. Ви га нисте видели, кад се кретасмо из Београда, јер му је мој муж дао допуста, да види родитеље и кућу, пре но што кренемо. овамо. Он нам се придружио у Нишу. ја нисам имала појма, шта све зна, уме и може офисирски послужитељ. Никаква собарица, никаква слушкиња не може се мерити с овим посилнима. Док су њихови офисири нежењени, забачени у омања места, посилни држе у реду кућу, кувају црну и белу кафу, а уму за нужду да зготове и које јело. Где је жена болешљива и нема млека да одхрани одојче, тамо посилни води бригу и исхрани дете на флашици. Ти посилви су верни, поштени, вредни и безусловно

слушају.

Наравно, кад је посилни нов, кад долази са села, има муке док се поучи, али наш Василије зна све. Док сам вам ја у очајању писала прошло писмо, Василије је већ почео да наређује Добили смо у помоћ за онај дан још два војника. И све је ишло, како се само може пожелети. Тај Василије гледа на мене и сматра ме као дете. Тај бистар сељак осетио је, да не умем да се окренем и само ми говори: Не дирај ти ни у шта госпођо, све ћемо то ми! Не треба да се утруђујеш. Он је заптио добро