Жена

|» ЕЕ ОЈ Ер >

њен, већ само толико: Сад је све добро и самном. И поздравио је. Дошло је примирје и то примирје је дуго трајало. Меланија је стално сањала о оном који јој је сваког дана долазио све већи. Са успесима српске војске растао је и углед српских војника и официра. А растао поврх свега у очима девојака. Ти косовски осветници, ти хероји долазили су им тако неисказано велики. Није прошао дан, а да Меланија није по неколико пута завирила у слику Ненадову и разговарала с њом.

За све време одсуства Ненад није добио одсуства, а за тим је дошао мучки бугарски напад на Брегалници и други рат...

Сви они осећаји, који су потресали српске душе за време првога рата, били су још помножени за време другога рата. На Брегалници био је и Ненад. Он је при оном страховитом нападају остао неповређен, па и онда када српска војска крену напред. Али накратко после букурешког мира, доби Ненад одсуство. Сад је већ био капетан. И он дође са Олгом у посету Меланијинима... |

Управо и није било речи о оном главном. После онога што се догодило, изгледало је природно, да ту и не може бити многог разговора. Сви су осеЋали да је та ствар свршена. Меланијин отац се одмах пољубио с њим, а мајка њезина му је рекла: Не дао бог никоме господине, да толико страхује колико смо ми због вас страховали. Он је са поносом гледао у Меланију, јер је заиста још лепша и милија но на слици. А очи јој се кад што блиСпАа У сузама.

| Олга је у име младожење журила. Рекла је: Србији треба нових јунака, треба јој омладине, па шта ће бити јесенас, нека буде вечерас. И сватови су брзо одржани. Ненад је погледао својој невести у очи и рече: Откад се ми већ чекамо и сањамо. Доста смо чекали.

Сватови су били мали, али весели. За време венчања сијало је сунце, после је ударила киша, а после се опет разведрило.) Увече, кад је већ сијао месец, кум се мало напио, те почео да говови: Та- ·