Жена

ЋЕНА 81

жила руку, толпко сам била збуњена, Стидела сам се, као никада. Јер да сам била непромишљена и брзоплета, то сам потпуно увиђала, Једно ме је само тешило, што сам имала доста узрока, да онако комбинирам, Дакле он онакав, а она ипак сретна п задовољна и слаже се. Ја сам се преварила у њој; нисам је познавала, А ако неко волп плеснову погачу, вашто да му хвалим свеж хлебац; И ако се опа буба, која живи у балеги, осећа срећна, зашто да јој говорим, како она мора битп несретна, Ето, в тим сам се тешкала, али се не утеших,

Не равумем ни данас, како је онај догађај утецао на мене онако сплно. И најмање разумем, како мп после онога дође воља да се удајем. Осећала, сам потребу да учиним нешто, па кад не могох друго, а оно да се удам. Или је зар било друго у ствари, не знам,

Још сам увек имала просиоце, пардон не просиоце, него људе, којп су ме донекле облетали по којима сам знала, да треба само да се насмешим на њих, па ће ме одмах вапросити,

"међу њима је био и мој будући муж. Човек нешто друкчији од других. Био је увек до крајности учтив према свакоме, углађен, толико углађен и тако "мало медведаст, као да п није Србин. Свака реч његова, ако и ппје паметна, бпла је учтива, Знала сам, да је сувише предосторожан а да би хтео у небо, али ми се чинило, да никад неће ни у блато. -

Отац ми је једаред рекао: Гради кућу од оног материјала, који ти је при руци, Ако је истина, као што ти кажеш, да је свуд само мочар, и да живимо у риту, онда тп не можеш сањати да подигнеш кућу од мрамора, него мораш саградпти колебу од трске. Од оног, што је бог дао ва овај мах.

Мени сад дође у памет: Ако ћу да се удам, онда је најбоље да саградим колебу од оне трске, која је тако глатка.

Прво сам се двапут насмејала на тог глатког удварача, После је дошао мој учтиви каваљер да ме проси, А после сам казала: — Хоћу.