Жена

вица било је у Индији у највећем јеку, у 6. веку после Христа. Онда су после смрти кнеза кашмирског попеле се на гломачу све његове удовице, а било их је 300. И кажу, да су отишле — својевољно. А у ствари се те несретнице покоравају једном старом обичају, а уз то им даду њихови попови неки напитак, те полу пијане, полу буновне иду на гломачу. „Смисао“ тог дивљачког обичаја у томе је, да добра и верна жена треба да иде и на оном свету за мужем, да не буде тамо неко време сам, већ да га одмах има ко дворити и слушати и на оном свету. Тек године 1829. забранили су Енглези спаљивање удовица под претњом смртне казне. Многу су смртну казну и извршили и данас се може рећи, да је утрнуо онај варварски обичај, кога тамо зову својим језиком „Сутен“. Ово су сад већ последњи издисаји тог обичаја. Међутим је државни секретар Индије, лорд Морлеј казао у енглеском горњем дому: Енглеска управа у Индији била би одмах омиљена, чим би Енглеска дозволила да је тамо слободно и даље спаљивати удовице.

У ствари и код нас не заузимају удовице незавидан положај.

Траже право удаје.

У Русији је шеф поштанског звања московског забранио женским чиновницима поште удају. А навео је тај узрок, што се удате женске, (чиновнице) чешће разбољевају од неудатих. Сад су сви женски поштански чиновници подастрли жалбу, у којој траже да им се дозволи удаја. Доказују да не стоји то, да су удате жене <ешће болесне од старијих девојака. А иначе износе, да та забрана квари морал и присиљује женске чиновнике поште, да живе у дивљем браку.

еените се!

Амерички статистичар професор Вилкокс износи у журналу америчких лекара, веома занимњиве бројеве о умирању жењених и нежењених. Жењени саразмерно дуже живе од нежењених. Од стотину ожењених (између 20 и 30 година) умиру 4, а од нежењених 6. Но што даље, све горе. Од стотину ожењених (између 30 и 40 година) умире годишње мање од 6, а од неожењених 13. Од стотину ожењених