Жена

ВЕНА 149

да шта мислите!7.. пошље толиких несрећа, које је претрпјео... Ах! он је од вас много несретнији био... знајте!...

Она. —- јесте.

Служавка. — ја вас обоје дубоко сажаљевам.. Када се све изгуби, као Ви...

Она, (врло тужно.) — Да... знам... изгубљено је све...

Служавка (посље мале паузе.) — Ах, шта!2... он вам је већ казао... тим боље... прије или посље, ви бисте све то, ипак, дознали...

Она. — јесте... казао ми је... (Плаче.)

Служавка. — Јадна жено! Тек што сте оздравили.. Али не треба тако! Требало би да сте мрвицу разложни.. не треба да очајавате!.. ништа вам то не помаже... Ваше материнске сузе свакако их неће моћи повратити из мртвих...

Опа (на ове ријечи одједном исправи главу.) — „Неће моћи повратити из мртвих... Служавка (настављајући свој говор.) — Сироти мали-

шани! можда је то за њих и још боље!. Најпошље, свеједно..: али, при свем том, врло је мучно све уједанпут изгубити... своје здравље... своје имање... своју дјецу.. права је то злокоб...

Она (ужаснуто.) — Дјеца !.. каква дјеца 2'...

Служавка (збунивши се.) — Како.., каква дјеца 2

Она. — Али, ви сте ми говорили о дјеци...

Служавка (све то више збуњена.) — Али.. али ја сам мислила да сте ви...

Она. — Ви рекосте: изгубити све уједанпут... своје имање...

Служагка, (замуцкујући) — Па да.. изгубио га је,.

Зар вам то... није... није никако казаог

Она, (настави.) — Своју дјецу..

Служавка, (уплашена од оног, што је отоич ненамјерно ионстила.). = Не. не. =.

Она, (покушавајући да се дигне и да се примакне служавци.) — Али немојте сада порицати... Да, ви сте рекли: своју дјецу.. да.. да.. ви сте то рекли.. погледајте ме... знаћу ја то прочитати у вашим очима... (Пошто је служавка окренула своју главу, Она је тада све разумела. Моја дјеца... моја слатка дјеца... зар су умрла... Да, ви сте ми то казали... немојте сада лагати.. ви сте мислили да сам ја то знала... Мртви, мртви су већ... јадни моји малишани... Јесте