Жена

НЕНА 153

Угледна списатељка вели о њима ово: „То нису биле добровољне болничарке, које су издржале недељу дана, или тек неколико недеља. Оне су издржале 12 месеци дан по дан, а да се никада не потуже; оне су испирале ране, радиле осим тога најгрубље послове, - помагале су при операцијама и при промени завоја. А које су несвикнуте таквом послу, испочетка страшљиво радиле, постадоше ускоро слободније, јуначније, стручније, способније. ја сам гледала те госпође на раду и морам признати, да им се дивим.

Ја питам себе, били ми (Швајцаркиње) биле у стању код наших кућа више да урадимо2 Да ли би наше угледне госпође могле тако да се жртву!у пуну годину дана2 На почетку је било говора, да су српске жене — упустиле. ја бих волела знати, да ли не би и код нас много што шта упустило у прво време, када би имале са правим рањеницима посла, и кад их не би тек неговале, школе ради..

Српкиње су, усљед свога ватреног родољубља ускоро биле све у стању. У сваком рањенику гледала је мати свога сина, кћи оца, или брата, или вереника или драгана, јер су сви ти били у рату и свака је сваког неговала са љубављу, као да јој је најрођенији. И биле су уверене, да ће и друге жене њихове миле и драге тако неговати. Када је једна отмена госпођа дознала, да јој је погинуо син, она после подуже мртве тишине рече: Кад немам сина, сви ће синови Србијини бити моји синови. Она се обукла, отишла у болницу и неговала је пуних 11 месеци децу Србије, своју децу“.

Списатељка износи нарочито ред који је владао

у београдским болницама. У рату противу Бугара ње – их је 40. За 8 дана подигао се број српских рањеника од 6000 на 11 хиљада. И ако је било рањеника заражених колером, у тим болницама није било ни једног колером зараженог рањеника. Њих су одвојили. То није било лако, већ изгледаше право чудо. Доктор Суботић рекао је списатељки: Српска жена има добру вољу, бистар поглед, топло срце, те с тога свака Српкиња може да постане