Жена

154 ВА ОББЕБА

добра болничарка. Списатељка се с тим назором потпуно слаже. Па додаје ово: „Са родољубљем српских жена имаће свет још да рачуна. Када њихови очеви. мужеви, браћа иду у рат, српске их

жене не задржавају, не отежавају им растанак, јер је родољубље у њих јаче од њихових личних осећаја. Код њих иде напред дужност према народу. Из тога излази њихова снага, а оне су у стању да поднесу највеће жртве, и због тога постаје код њих и оно немогуће — могуће. Код свију тих жена има само једна мисао: Србија не сме пропасти. Боља је и смрт, него пропаст. Она љубав српских жена према народу и отаџбини дубоко потреса; њихова заједница и јединство осећаја задивљује. Тај заједнички осећај тако је силан, да га још није видео свет“..

Списатељка говори са истом љубављу и заносом о српским рањеницима. Она истиче како је мали број рањеника умирао, мањи но у другим ратовима. Овде је умирао у неким болницама 1 од хиљаде, док у другим ратовима умире по 6—14 од стотине. Томе се има много захвалити добром уређењу српског санитета, али и здравој крви и нарави српског војника. Но много је рањеника гинуло на бојишту, док их покупе. Данашње пушке терају јако далеко, па не могу болничари да буду близу. Чуди се, колико су српски рањеници били мирни, стрпљиви. Каже о њима: то су деца, велика деца, њих мора човек волети. Они не очајавају. Др. Фиглистасер рекао је списатељки: ја још нисам у животу видео људе, који тако личе у свему један другоме, као српски ратари. Сваки се тај ратар понаша као џентлмен.

Списатељка вели: Свуда, по свима болницама налазила сам пуно беде и пуно бола, али нигде ни

једно намрштено лице. Било је рањеника са 24

рана, један је војник имао 4 тешке ране. Кад га је први куршум погодио, обалио на земљу, дошла

су 4 Бугарина, узели му новац и рекоше: — А сад

ћеш се уверити како Бугари пуцају. И сва четворица испалише пушке у њега. један куршум однео

рпаниврнезаринвненине

она