Жена

ЖЕНА _ 181

„ / [

Сунца ми дајте!....

Сунца ми дајте, да окопни срце, Што се у локви личне крви леди, Сунца, које ће загријати мрце, Које шум може да страви, побједи.

У душу моју унесте то сунце, Које махнито сваки атом пече, Сунце, што вјечно сједи на врхунце, И коме никад не долази вече.

Душа је моја широка к'о море,

Ја у њој носим милиона жртве,

Океан бола и срџбе вихоре;

Сунца ми дајте које диже мртве!... Цетиње. Мићун Н. Павићевић.

Пати!...|

Пати у болу дубокијех рана, И слушај урлик сломљенога срца; И кад је твој дух мучења Нирвана Не дај да суза у очима врца.

Све, што животом самосвјесним живи:

Болује, пати, урличе и жуди.

Пати, мој друже, мој соколе сиви:

С поносом презри сажаљење људи. Цетиње. Мићун Н. Павићевић.

МУДРЕ ИЗРЕНЕ.

Неразмишљена жена гора је од неразмишљена човека, јер више говори.

Што су људи ближи један другоме, тим се лакше су-

даре. =

Коме је стало само до шетње, томе је сваки пут добар.