Жена

168 НЕ О ЗЕЕНА

— Не, не! Није на нашој конзилији у Бечу било сад речи о дегенерацији, али ћу догодине ја то да покренем.

— На пример! рече домаћин, који је запалио цигару, и кога поче у већој мери занимати овај разговор. Само молим, господине тасте, опширније. Наш мали господин Сима изгледа, да неће одвише брзо доћи да учи своју лекцију.

Ако је повољи могу баш бити и опширнији, рече доктор. Дакле да дођемо пре свега начисто у томе, у ком сам смислу ја разумео дегенерацију, када сам повео о њој реч.

Знаци дегенерације, како је ја схваћам, показују се понајвише у томе. што дегенерисане особе и сталежи попуштају у свему. Снага их је издала, не могу да се понесу са тешкоћама живота, нису у стању да се ухвате у коштац ма са чим што је непријатно. То је малаксалост, слабост живаца. То је извлачење из свачега што је незгодно, а сва је тежња управљена за уживањем. Најмањим тешкоћама подлеже. То је, како згодно рече господин учитељ: почетак — свршетка.

Ја нећу да говорим сад о политици, али примера ради морам да додирнем и њу. Зар не видите ви, камо се срозава наш политички живот» Нигде не видите људе од борбе. Све се то смрзло, завлачи се под скут моћнима, неће и не сме да се замери, те данас лижемо, на шта смо до јуче пљували и обратно. По себи се разуме, да нам је остало још толико памети, да ту своју раслабљеност и пузаваштво, не називамо правим именом, него бајаги неком мудром политиком.

Но то сам навео тек узгред. Да се држимо других примера. Узмите млада човека из наше такозване узданице. Видео је издалека лепу, малу женску ципелу, затим и парче чарапе. Допала му се. Он иде за њом, види јој лице, ужива у покретима њеним и — заљуби се. Њега обузима ватра, крв се узбунила, срце му јаче куца, и он хоће да је узме за жену. Рецимо не добија је, он је несрећан, хуче, изгубљен је за сваки рад и још је срећа ако