Жена

48

РЕНЕА 169

не полуди. је ли то дивовска љубав, или је дегенерација, знак раслабљености 2

Или рецимо, болестан је; не би требао да се жени. Он осећа, памет му каже, да ће за коју годину умрети, па оставити жену и децу незбринуту, у беди и сиротињи. Он се'ипак жени. Не може да се одупре жудњи. А ако има доктора, пријатеља или родитеља, који га упозоравају на то, он одговара: — Не марим; све једно ми је! Само 6 недеља, или макар6б сати хоћу да будем сретан, па онда како било. Шта је то, ако није дегенерација2

Или она женскиња, коју он хоће да узме, има таквих навика, које ће га упропастити. Не зна да ради и неће да ради, а троши, лицка се и хоће само да ужива. Он осећа да то може и мора упропастити и њега и кућу његову и њу. Али он — хоће. Он мора!

Добро! Може се претпоставити, како он осећа снаге у себи, да ће он и његова ·љубав изменити све то. Заиста је и било таквих случајева. Али многи не улази у то, што осећа снагу у себи да

ће што-шта изменити. Он чини оно из слабости,

а не из снаге. И када је стигао до жељене мете, он се не бори, не покушава озбиљно да преобрази жену, него постаје роб ћуди њених, и она га повлачи собом у пропаст. је ли то сад здрав идеализам или дегенерација2!

Код женске стране имате сличних примера. Не води никаква рачуна о оцу, о матери, о приликама. Дође јој што у главу и онда ·— мора да буде. Није у стању да се ма чега одрече, да савлада своје прохтеве, које не одговарају стварношћу. За сад овако, како је жеља мами, а»сутра како било. Зар то није слабост и дегенерација2

У овим приликама хоће неки да виде и нечег великог. Чврстину воље, па чак и: карактер. Али је све то далеко од тога. ЈУ оваквим и сличним примерима осећаја дужности, нема идеалног, човечног, него је ту слабост и то себична слабост.

И са нашим васпитањем деце често је тако: Ту је она мајмунска љубав, и та је баш код деге-