Жена

Њ40 ЋЕНА

нерисаних јака, а нема јаког осећаја, који нам казује, да су родитељи дужни да васпитају своју децу за данашњу тешку борбу живота, јер ако не испуне савесно ту своју дужност, онда су учинили тежак грех према деци својој.

Али зашто не испуњавају толики родитељи ту своју дужностг Вара се ко мисли, да је ту понајвише крива несвест родитељска. Кад родитељ гради од детета лутку и заклања га од његових дужности и у свачем му попушта, то не бива толико са несвести. Него је ту по среди она дегенерисана мајмунска љубав, која хоће детету да испуни све по вољи, па и оно, што му шкоди. Ту је по среди она слабост, она себична слабост, која се брине само за себе, а не за дете. Јер да је родитељ снажан, толико снажан, да испуни своју дужност, он би се бринуо о детету, па ма њему: родитељу како било. Али он не може да буде „строг“ према детету, не уме ни најлуђој жељи детета да се успротиви, јер би бол детета болео и родитеља. У ствари то и јесте главно код слабих родитеља, што је њима, родитељима тешко, да гледају своје расплакано и незадовољно дете у раној младости његовој. Па је ли то дегенерација2

Не пада ми на памет, да говорим ваљда противу родитељске љубави. И ја сам родитељ. Али је мајмунска љубав знак слабости. Кад слаби родитељи почну љубити своје дете и преко и уздуж па и тамо где се никако не љуби, онда наш народ каже: — Не љуби га тамо, јер ће постати неваљало. — И ако се родитељ не може да уздржи од. тога, дете заиста постаје неваљало. Народ има право. Јер такав родитељ већ показује неку нездраву, мајмунску љубав, такав родитељ неће бити у стању да васпитава дете, него ће дете васпитавати њега. Сељак већ то не ради. Његова је љубав здравија, човечнија, он зна своју дужност, да мора своју децу да изведе на прави пут, и он их изводи обично боље од нас, који смо читали и нешто мало педагогије. А шта вреди педагогија, кад је од претеране слабости не умемо да испуњавамо2