Жена

202 Па КЈЕВКА

Притисли су доље и урвине,

Све покрили као лишће грање, Хучи, хуји њино таласање...

Над гробницом србинских синова, Разлило се — море гавранова. Над лешом се гомиле наслажу, Очи пију, месом се залажу...! Гладне псине, јер глад и њих слама, И оне су тамо гомилама,

Али псима коњи прохтев буде, Зазор им је насртат на људе.

Посред свега, једна светлост мала, Над гавранским јатом засијала. То су тице, соколови сиви,

Што сред лома остадоше живи, Сваки брани свога господара,

Да му врани, не кљују гаврани, Мртво срце сред хладних недара.

Па сред оних несрећа, страхота, Има нешто и људског живота. Није сваког прогутало гробље, Нити сзако пост'о турско робље, Нешто људи, нешто девојака, Нешто бака и нешто дечака, Остадоше себи и свом роду, Спасли своје главе и слободу. И ти живи граде раке нове, Живи мртвим копају гробове. Живо раде, али мало могу, Тек им лакше, а драго је богу. Кад би вече, у брдо се скрили Под мојим се грањем искупили. Дуго ћуте, нема разговора, Нити траже хране, ни одмора, Стари клекли да се богу моле, Са молитвом да се осоколе, Кога моле, кор им сунце скрио, Кој их данас сасвим оставио. Нису лаки били дани њини,