Жена

А КЛЕК 201

Српске мајке пред њих излазиле, Вриште, моле, душа им се слама, Ал шта могу старице сузама,

Смирише их — коњским копитама.

Била мајка, њу ужас не свали, Ту су жену Перуником звали, Па кад су јој дечка одводили, Како би га после одродили, Дична, горда, огорчена, смела, Пред Турчином ножем излетела. Он побледе, поплаши се беде, Страх га мори, ал она му збори: Ништ' се не бој, имена ми мога, Није мени до живота твога, Нећу тебе, него ћу овога! Удри сина, посред срца жива, Дете паде без гласа и крика, Да не има Србин одметника. . Тад заплака, па се и не брани — Разнели је турски јатагани!

То је било оног трећег дана, Косовскога боја и мегдана. Страшно беше, ал: не најстрашније, И ужасно, не најужасније.

ж “ =

Дан четврти, опет слика нова,

Дан четврти, дан је гавранова.

Припека је... Ни ветрић не пири, Кужан задај Косовом се шири,

И тај задај, загушује, дави,

Што га шире лешеви крвави. Смрт је свуда и свуд пропадање, Свуда трулеж, врење, распадање...

По Косову свуд гости незвани, Из свег света тамо су гаврани. Притисли су поља и планине,

+