Жена

Нико неће воде ни мелема, Што се клало, богу душу дало, Рањеници већ су самртници, Самртници, већ су мученици, Цар Лазара гроб дубоки скрио, Па се до сад и он посветио...

Пусти коњи, они хитри ждрали, Што су јуче Косовом трчали, Посред поља, брда и мочара,

Не бил) нашли свога господара, Већ не вриште, не чујеш им гласа, Разбегли се од оног ужаса.

Чак и Турци што су останули, У души се силно препанули,

Да су крила, свак би од њих прноо, Да напусти оно гробље црно.

Журе Турци, да им војска крене, Престолници својој, у Једрене, И још журе да понесу благо, А свак може колико му драго, Неки носе злата и дуката, Многе паре, скупе адиђаре, Други воле да се силан зове, Роба води, нека за њим ходи, Па још боље да бесу угове Везује га коњма за репове. Ал" највише младеж погонише,

· Погонише момке и дечаке,

Младе моме, девојке нејаке,

Да од мушких потурице граде, С девојкама, да се пусти сладе. А Србином нек чама овлада, Нек се више ничему не нада, Нек не има на ком останути, Већ да мора вечно пропанути.

Крећу Турци... Да ужасне слике, Собом воде српске осветнике, И када им чете одлазиле,

А ла ашива са слем

пао са ћи О а ов а слао та 1 са ке о СЕ а