Жена

— Коју да узмем 2

— Ружу.

— Госпођицу Ружицу.

— Наравно. Слушајте ме само мирно и хладно. Није лепо што ја као сестра говорим вама о томе. Али верујте, Ружа је паметна девојка и добра је срца, а ако изгледа мало пакосна, то је што ју је једаред аутомобил истргао из њена сањања. Ви ћете бити сретни с њом. Иначе има у њој више појезије но у мени. Колко сам ја запазила, све сте ви појетичне душе помало пакосне. Хајде голубане, решите се.

Он иђаше неко време покрај ње оборене главе. Напослетку изусти: — Дајте ми времена.

Јулка само што није вриснула. Запањила се од сјајног успеха своје пробе. То ли му је оно: „Или тебе ил: другу никоју“. Он пристаје на Ружу.

Док је она превртала ове мисли по глави и долазила мало к себи од изненађења, ишли су ћутећи једно поред друго. И то подуже. Јер је Јулка у онај мах сарањивала у себи и једну наду. Истина бледу наду (и ако не би умела да каже, каквог је мириса бледа нада) али је ипак била склона да пође за увенчана песника, ако би он издржао пробу. А сад је ето готов да је замени другом, јер та друга има исто толико новаца као и она. До оног тренутка жалила је помало песника што га је метала на муке, али сад је била помало кивна на њега.

Увенчаноме песнику не беше ни крај памети, шта иде по души девојке, која корача уз њега. Осетио је само једно, да је донекле променила свој корак. И мислио је, да се срди на њега, што се он цифра, и тражи времена, да се промисли. Зато је ослови: — Не дате ми времена 2

— Не дам, рече она чисто јогунасто.

— Боже мој, ја госпођицу Ружу мање познајем од вас. Ал' ви ме уверавате да је она добра срца, јер је срце за ме најглавније, и можете ли ме уверити, да бих ја могао бити крај ње сретан 2

— И сретан и задовољан, наравно.

— А мислите ли, да она осећа за мене2