Жена

ЋЕ НГА 215

— Е гле сокола! Ви би ваљда хтели, да ја вама у њено име изјавим овде љубав, или да чак и њу доведем овде пред вас, па да вам на овој мекој, топлој месечини каже: Љубим те славом увенчани песниче, и ево ти твога роба до гроба. То би хтели 2!

— А не, увераваше он, па поче говорити меким гласом, из кога је избијала топлина: — ја вами верујем, безусловно верујем. И немам шта да промишљам. Каква је срећа за мене, да постанем члан тако уважене породице, па онда вама за љубав.

— Ви нећете мене узети, па да чините мени за љубав, и нећете породицу узети, па да чините њој за љубав. Ви ћете узети Ружу, и ја држим, да то треба да буде њој за љубав.

— Али наравно, наравно, како ме мало хоћете да разумете. Осим онога другог споменуо сам вас и вашу уважену породицу. Та госпођица Ружа је сестра ваша, она мора имати и сродну душу.

— Ви дакле волите, или рецимо осећате јаку наклоност према Ружи2!

— Али молим вас, то се тек разуме.

— Хм, то је лако рећи, али би требало доказати. — Чиме желите да докажем 2

— А чиме може да докаже песник, него песмом. — Он није осетио жаоку која је била у оној реченици. — Ево видите. Данас је петак. У недељу излази лист. Кад Ружа тамо нађе своју песму, можете мислити како ће уживати. И онда можемо даље разговарати.

Он је помало ломио руке. Данас је већ скоро пун лист. Треба написати, сложити, штампати.

— Е мој господине, то је ваша ствар. Ко озбиљно хоће, може све. Не мора песма бити дугачка на метрове, неколико стихова доста је. Ствар жури; ако се ви скањивате, доћи ће други.

То га је електрисало: — Стоји ли2 пита.

== (тоји!

— Љубим вам руке и поздравите госпођицу Ружицу.