Жена

ЋЕ НА 197

На то срце са оштри ханџари Зама'нуше љути зулумћари.

То и цара њихова домами,

Било их је к'о лишћа на грани, А Србин се диго — да се брани.

Погле онде, доле, по равнини, Погле овде, горе по планини, Погле тамо, и погле онамо, Свуд по свима овим крајевима, Па и тамо, где даљина крати,

И не можеш оком догледати, Свуда војска толика навали, Мислиш да ће земљу да провали... И две силе, ту се сукобиле!

Текла борба где год места има, Не на земљи, не тек по брдима Борбе има чак по мочарима, По водама, по брзим рекама... Борило се мачем и зубима, Борило се коњма и људима. Прште груди, а падају главе, Реке даве и људи се даве.

На све стране, лежи леш по лешу, И свуд тако, осим на Голешу, Онде крвца не ороси траву,

Тамо нико не изгуби главу,

А опет ће докле сунце сија, Причати се она погибија..

Срби неки, тамо срамно пали, Живи пали, јер су залутали, Што ту пало, за вечност пропало, Име им се и не спомињало.

Оног дана, кад је сунце пало, Сунце пало, српско царство пало, Засијало име Обилића,

Засијало име Косанчића,

Засја глава цара мученика,