Жена

258

ВЗ ЕНА

Већ борија умукла, не свира; Смијешани феси и шајкаче; Неко пјева, неко опет плаче; Неко натраг, неко напр'јед скаче; У један кљук и Срби и Турци; У један тор и овце и вуци. Генерали пали под ранама,

А војници леже по степама.

И још танад као коса косе; још под сабљом зијевају главе, И топ носи у висине плаве Мрке људе, крваве угарке, То нијесу, брате, просте чарке, То су двије стихије једнаке, То је борба крста и Ислама, То је вихор притајаног плама, Што је груди понижених људи Згара, ево, љета пет стотина, Прелазио од оца на сина.

Као буром саломљене гране, Котрља се низ брда и стране Турски војник до српског, војника, На гомиле мртвих рањеника. Колико је села Нагорича, Нема нигдје куће ни кућерке, Гдје не чујеш кукњаве и јеке; Колико је шуме и планине, Нема нигдје крша ни утрине, Гдје крв црна није покапала, Гдје се није јама затрпала,

Од љешина коња и јунака.

Од стараца и младих момака, Од турскијех хоџа и хаџија, Што су дошли у име Алаха, Царевину да бране од Влаха; Да у војсци, вјерским обманама, Распаљују жудњу к побједама. Десетога октобра мјесеца,

Ове бурне ноћи без мјесеца, Два су пука војске Србијанске, Кроз гудуре и котлине адске,