Жена

ЖЕНА 259

Саломили силу Кара-паше, И развили побједне крсташе; Љутој гуји главу размрскали, Куманову граду похитали.

Тек је зора зарудила била Турска се је војска усидрила, Око града и око главица.

Прво Српска удрила коњица, Попраћена грмљавом топова; Развила се борба око града, Није шала скоро сто хиљада, Што Турчина, а што каурина, Што махнита арбанашког сина; Пролама се поље и планина; Пиштољ пуче и дим црни суче; Под копита рањеник јауче. Људском крвљу поља натопљена; Од граната брда разорена;

Дуж Слатине и ријеке Пчиње, Страшни крици, самртни урлици, Проламаху небо магловито.

Ту се сузе лију од радости,

И сламају кости од јарости;

Ту бијаше Срба с десет рана, Што кроз фијук газаше куршума, Не тражећи воде ни лијека. Официри сабље повадили,

У паклену ватру угазили,

А пјешаци, крвави јунаци,

Јуре у смрт без зебње и страха, Газе кроз дим топовскога праха. Нема једног Српскога војника, Који није срџбом осветника, Полетио у првом јуришу,

Кроз небеску и ватрену кишу; један другог зове по имену,

И сви горе у једном пламену; Смрт доносе, а смрти се смију; Крвљу пишу српску историју. Кадкад сунце кроз густе облаке,