Жена

260

ВЕНА

Бљесне, пале, огрије јунаке,

А живима к'о да би рећ' хтјело: „Ви сте своје довршили Дјело“Топ све рјеђе удара и туче... Оштра су се гвожђа изломила; У коштац се ухвати гомила, Ту ашови пуцају по главу, Борац борца кољенима дави, Рукама се за грла хватају,

" Један другом утробе трзају;

Бајонете леже у комаде,

А мјесто њих јаке шаке раде. Помрчина, не види друг друга, Већ ноћ пала очајна и дуга. На хиљаде мртви попадали; Небом су се врани развијали, Да с' напију и меса наију,

И да виде страшну погибију.

· Већ престало клање и кукање,

Обје војске силно заморене. Кад погледаш с брда касапницу,

·_ И паклену смјесу и кланицу:

Смрзне ти се крвца у жилама. Колико је борбенога ланца, Густе шуме и каменог станца, Нигдје нога не би стати могла, Гдје крв људска није до кољена, И гомиле меса до рамена.

Вуци слазе и по крви газе, Жељни меса, гледају чудеса. Од минара и турских џамија, Од ћумета, школа и харема, Нема брате нигдје ни камена: Све је у прах црни претворено, И у једну масу састављено. Пролијећу коњи без улара,

По разбоју траже господара.

Брат кроз таму тражи брата свога;

Отац гази сина рођенога; Крв се пуши, кључа и провире, И проноси чалме и мундире.