Жена

Цетиње.

__РАСНА_РАА_ 261

За два дана крвавог мегдана, Паде скоро двадесет хиљада Што мртвога, а што рањенога, Ма Турака за пет пута више, Слава Богу Срби задобише; Куманово коњма прегазише,

И слободу крвљу позлатише; Ал' јунаке многе оставише,

На попришту пакленом згаришту, Да о њима историја пише,

Док Србија српским духом дише, К'о: хероја Глишић Александра, И мајора Војислава млада, Капетана Григоријев Влада, Љуту гују Крстић Миливоја, Љутомира храброг Ђорђевића И витеза Дамјана Васића,

Сив сокола мајора Милана,

И делију Богдан капетана, Бора, Љуба, Чеда и Величка, Милорада, с равног Биограда, Миодрага и с њим Чедомира, Михаила, чедо горских вила,

И Милана Стевановић бана, Драгутина — змаја Јанковића И ђетића Павла Шајковића, Војеводу Михаиловића,

И јунака Ацу Здравковића, Поручика Аранђеловића,

И Владету од Ковачевића,

Па Богдана дива-капетана, Међу њима ђакон Јеремију, Јанковића крвазу газију,

И Бојића младог Обилића. Весели се, земљо, Шумадијо, Весели се, Велика Србијо,

Кад си такве родила јунаке, Што падоше за част земље мајке.

Мићун М. Павићевић.