Жена

216 ВН А Милан. — Знај само, да баш ништа не праштам.. Мица. - Ни ја такође!... Пера, Милану и Мици. — За Бога! доста је!.. Доста! Милан, — Збогом, госпођо. Мица. — Збогом. Пера. — Сервус, Милане. Милан изађе.

ПОСЛЕДЊА ПОЈАВА.

Мица, Пера. Мица. — Уф!... Једва једном сам се отарасила најгрозније личности, којој на овоме свету нема пара! Пера. — Испричајте ми о томе потанко. Мица, — Не бих хтела да вас увредим јер вам је то

брат... Али,-при свем том, ово гадно створење, трудећи се да ме понизи пред мојим сопственим очима, измислило је којекаке грозоте у мом карактеру...

Пера. — Али шта вам је то могао рећи 2

Мица. — То беше ужасно, монструозно!.. Згадило би ми се кад бих вам то повторила..

Пера. — Немојте више мислити на то, сирота моја

пријатељице. Уверен сам да је мој буразер морао нешто јако скривити, пошто вас видим тако узнемирену.

Мица. — Није ли тако, зарг И ви ми дајете за право 2 Пера. — Најискреније да вам кажем: јесте.

Мица, — То ме бар теши.

Пера. — Кад вас видех у гњеву, одмах самом себи

рекох. „Слободно се могу заклети да Мица није ни крива ни дужна... Мица има потпуно право!“

Мица. — Ох! драги, красни мој Петре!.... Баш сте златни!

Пера. — Ово себи рекох из тог јединог узрока, што знам да сте ви свакада помирљиви, да сте благе и тихе нарави...

Мица. —— Бар у томе ми се ништа не може замерити.

Пера. — Али не само у томе, већ у свему ви имате неког начина... фивоћу разума... |

Мица, — Видим да ме ви најбоље познајете!

Пера. — Не само да вас најбоље познајем, него вас

још и разумем боље но ико. - Мица. — Истина!

к