Жена

280 ВВ Е НА

Ја ћу оставити на страну све бно што сео

новинама и о овим првим новинарима српским у 19. веку може знати из друге руке и што је већ, више или мање, познато, па ћу се, ипак не много, задржати на неколиким, до сада непознатим појединостима. Димитрије Давидовић је учио у Карловцима гимназију, али је из те српске школе искључен зато што је против калуђера — а ваљда и против самога митрополита — написао у заједљивим стиховима сатиру. Знало се и до сада за ту сатиру, али се мислило да је њен писац Сима Милутиновић, који се и сам тада налазио ако не у гимназији а оно око гимназије карловачке, и који је тада такођер протеран из Карловаца. Симин син је знао причати чак и о чему је била та сатира. Алиу једном акту цензора Јернеја Копитара, великога пријатеља Вукова и, онда, Давидовићева, из 1818. год. нашао сам да је писац био Давидовић, и то сазнање саопштавам први пут сада овде, пред цењеним слушаоцима. — Тада Давидовић оде у Кежмарк те доврши гимназију и филозофију, па онда у Пешти започне учити медицину.

Овде се, у Пешти, Давидовић позна са другим Сремцем, који је био његов вршњак и који је такођер учио медицинске науке. То је био његов имењак Димитрије Фрушић, — Наскоро су се по њихову познанству десили неки сукоби између ђака и професора, те они одлуче да заједно оду у Беч и да тамо. продуже науке, и да „добију градус“.

Ту, у Бечу, док је још трајао у Србији устанак, медицинар Фрушић дође на мисао да се ода књижевном раду: науми, прво, покренути српске новине, и, друго, штампати и издавати и остале књиге и научна дела на српском језику. Тегоба је била у томе што је универз. штампарија у Будиму имала привилегију да, једина, може штампати српским језиком и ћирилицом. Због тога се не може у Бечу одмах отворити српска штампарија. Фрушић одлучи да нађе некога бечкога штампара који ће изискати одобрење да може штампати макар само новине