Жена

282 ; ЖЕНА

махне и врлине ондашњега новинарства уопште огледају се и у нашим новинама.

Тада је била велика кубура с језиком. Копитар је стајао на највишем гледишту, да треба само чистим говорним језиком писати. Млади су редактори и сами то желели, али жису могли бити народни до краја. Невоља је била и с правописом, који је био неодређен, несавршен. Као пример наводим како су редактори при крају 1813. год. објавили, и тиме обрадовали читаоце, да су у штампарији дали изрезати знак за % па ће га од сада употребљавати.

Првог априла 1814. штампао је Копитар оцену њихових новина. Вели како им је рад пратио с нарочитом пажњом, па симпатично поздравља постигнуте резултате. За тим их поучава како јерови треба да иду у Музе, а језик треба уводити све чистији народни. Умесно помиње да Новине, зато што се чешће јављају, могу успешније пропагирати нове мисли него књиге. За ондашњи књижевни језик наш вели да је прави макаронизам... ја сам од једнога свога професора у школи слушао да се језик који је мешавина разних говора зове макаронски захо што се у народни говор туђе речи уносе као што се макароне дробе у сир, супуи т. д. Онда сам веровао — али је чудновато што и данас има учених људи који тако мисле и говоре. јер — и ово сам дужан рећи — мешавина језика назива се макаронским језиком или макаронизмом од времена рада једнога италијанскога писца из 16. века, који се звао Хијероним Фоленго из Мантуе, и који је писао комичном смесом италијанскога и латинскога језика, називајући ту смесу макароника.

Ондашња књижевна збрка наша — по речима Копитаревим — очекује српскога Херкула, који ће да почисти ту Аугијеву шталу. Ако се млади уредници не осећају позвани да они то учине, нека се не одричу части да буду преттодници такога рада. Нека и српски свештеници и сви други изучавају и стари словенски језик, онако како се на западу учи латински, али нека сваки пре свега добро