Жена

290 ЖЕНА

шем...“ Ми данас знамо да је израда прве „Пјесмарице“ ишла невероватно брзо, па можемо знати и то да се ова „разговарања с Копитарем“ нису могла водити кроз дуго време. Вук наскоро отишао из Беча у Пешту, и тамо је граматику писао.

Не смем ни мислити да поштов. слушаоце вечерас замарам причањем о такој ствари као што је граматика.

Књига је изишла из штампе првих дана октобра, и то је уопште трва граматика срб. језика — прва од како је света и века. Посвећена је Мелентију Никшићу Студенчанину, који је тада био настојник сремскога манастира Фенека а доцније шабачки владика. То је тај епископ који је мислио да Кнез Милош треба да дели власт са њим. Милош му је одговорио на свој начин — убио га је... Мелентије је заиста био нешто мало културнији и углађенији човек међу својим земљацима у Србији, али ипак: од куда њему идеја да буде меценат овакога посла и још више: на који га је начин за то придобио Вук из Пеште, или, можда, још и из Беча, кад је Мелентије тада седео непрестано у Фенеку, а Вук онда још није слазио „доље“, овамо у китњасти Срем На то питање нико није одговорио, а ја сам у стању вечерас рећи својим цењеним слушаоцима да је ту био посредник прота и војвода Матија Ненадовић, који је долазио у Беч 1814. да штогод уради за српску ствар приликом познатога Бечкога Конгреса. Има лепих прича како су му "тада Фрушић и Давидовић правили арњеве на колима да га заклоне од зиме — али то не спада у круг ових скица. |

Вукова је Граматика била далеко од савршенства, али је ипак нешто значила. Вук пише из Шишатовца Копитару у Беч: „Биће ми врло мило

ако примим вашу рецензију на Писменицу; али ако

ми је будете хвалили неће бити мило Мушицком“, који је Вуку говорио: „Писаћу Копитару нека Песмарицу хвали што се више може, али за Писменицу повукао би га мало за скут кад би онде био“.

Још Вук казује карактеристичну ситницу : „ономадне“

неенака.