Жена

ВАРЕ НУА 291

се — вели — препирали Вук и Мушицки око правописа, па је Мушицки најзад признао да о Писменици говори а Писменице још ни читао није! ја мислим да су сличне појаве данас — још чешће...

Прекидајући даљи говор о првој српској граматици којој је сада сто година, поменути нам ваља да смо и у стогодишњици књижевне крилпмке сртске. Као први, по времену, књижевни критичар наш јавио се, опет, Вук Караџић. И овде је Копитар кренуо Вука на посао. Има једно Вуково писмо, које је писао Копитару у почетку 1814. године, па се радује што га Копитар позива да рецензује новије српске књиге. И Вук и Копитар бејаху тадау Бечу, па ово дописивање у месту изгледа чудно осим ако Вук већ тада није боловао, што је врло вероватно. У том писму обећава Вук да ће учинити по жељи Копитаревој. Реч је одржао, иу пролеће је из Будима послао Копитару критику на, још пре 4 год. изишли, роман Милована Видаковића „Усамљени јуноша“. Вук није био естетичар; дакле о правој књижевној критици не може овде ни речи бити. Али је Вук, по збиља здравом разуму своме, уочио нелогичности и неприродности у Видаковићеву причању, а нарочито се задржао на језику, јер је Видаковић, и ако је причао занимљиво, епски, слатко, у језику био више него старинар. Ипак има и лепих комплимената писцу. Вук се није потписао, а Видаковић је непознатом писцу · одговорио у истим, Српским Новинама, опет прилично штедљиво. Када је, доцније, Вук критиковао други Видаковићев роман „Љубомира у Јелисији“, ствар је већ потекла без икаквих комплимената. Али о томе не могу говорити јер то, по времену, излази из круга овога предавања.

па Три Сама појава Вукова толико је значајна да би она довољна била за славу, иначе у народном животу нашем толико тешке и тужне, године 1814. Али није Вук једини ступио први пут на књижевну позорницу српску 1814. године.