Жена

ЋЕ НА 291

под старост је говорио да се оженио „с едном напаственицом!:“ — штампао је пре сто година 1814. — „едно јавно позоришче у 3 дјеиствија“ под именом „Крешчалица“! то је била пета драма његова коју је наштампао; ни она, као и друге његове драме, није чист ориђинал — али је онда главно било „за мили род“ писати, радити, па се и радило како се могло. — Тада је штампао и разговор између Суворова и Кутузова „у царству мертвих“, што је ослушкивао он — Јоаким Вујић! — Још је те године наштампао и књижицу „Слава „Наполеонова“... Наполеон је већ био пао, али је он то наштампао за инат земунској полицији, што су га раније петљале и хапсиле као — поверљиву личност и интимнога пријатеља цара Наполеона, тражећи код њега властита писма Наполеонова! Тако он приповеда, па је и нацртао себе у земунском затвору: седи за столом с лицем из кога се чита анђеоска невиност, а војник с пушком и ножем стоји иза њега спреман да пуца само ако би он кинуо !

И идуће, 1815., године штампао је драму Лунара Персијанка. Вели да је ориђинал — што у ствари није. Али је та романтична игра била онда и доцније врло популарна у нас (а и јесте занимљива!), тако да је после двадесет и више година „учитељ земунске јуности“ Василије Јовановић „по кроју Лунаре“ написао драму „Војислав краљ србски“, т. ј. персијска је имена заменио српским, а радњу је пренео у Србију, око Ибра и Студенице.

годинама о којима је овде реч, Вујић није полемисао с Вуком, али су га се још пре тога закачили били напреднији у језику писци, као Сава Мркаљ и Копитар. Могло се мислити да ће им Вујић ма када то одмаздити. Па када је, доцније,

изишао Вуков „Рјечник“, Вујић је написао песму у којој се старинска писмена радују што их је Вук избацио из свога правописа: љљћ ин и друге ортографске заврзлане ухватиле се у коло па играју и подсмевају се Вуку — јер граматику боље зна == „гбси. Рум