Жена

998 ЖЕНА

1814. — дакле опет пре 100 година — добила је срп. књижевност и превод биографије славнога грчкога баснара Езопа. То је „Житије Езопово“, које је превео Јован Миоковић. Данас нико не може потврдити ни да ли је Езоп заиста и живео — а ова је књига 100 година дала срп. читаоцима и слику Езопову!

Идуће је године исти писац штампао и књижицу „О сујеверију“.

(О овоме књижевнику могао бих рећи и коју реч више, али, журећи се свршетку говора, казаћу пошт. слуушаоцима само толико: овај преводилац биографије и басана Езопових и писац о такој теми као што је празноверица — био је мало пре тога у Београду, за време устанка — учитељ мачевања, борења...

ж

ж ж Има једна књига која изишла онда — пре сто година — а којој се ни данас не зна поуздано пи-

сац. Међу тим то је, по садржини и по трезвености; златна књига, како сам је већ више пута у различитим приликама смело назвао. У њој је „Разговор Мајке Србије и сина Србина“ о томе зашто је Србија пала 1813. Цела је књига полемично политичко-историјске садржине, и ја о тој садржини нећу на овоме месту више говорити.

За писца, пак, поменућу како се сада већином мисли да је Миљко Радоњић, школован Србијанац, који је био у Карађорђево доба у Београду Министар Иностр. Дела.

Али има и нешто друго због чега треба ову књигу овде поменути.

На крају се књиге налази писмо упућено у Млетке књижевнику Павлу Соларићу с молбом да рукопис тамо наштампа, што је Соларић и учинио, због чега га је руска влада тужила млетачкој полицији. Потпис је на писму псеудоним: Живко Скиптаровић. Али је на тпоме тисму забележено да је натисано ц тоттисано у Митровици 17. фебруара 1815. године.