Жена

њ-

РЈ РРА

Нису ни други увек с њом задовољни, па чак ни старија сестра. И она се много пута развикивала: — ја тебе Маро не разумем; никако те не разумем. Зар не видиш, колико је сати. Хоћемо ли ми данас ручати, или нећемо.

— Хоћемо голубице, хоћемо. Данас су нам се сломила расточена кола, џакови с храном лежали су на друму, то се морало покупити и кола оправити. Отац је на салашу, па сви долазили мени. Опрости, нисам доспела.

Ти знаш само: Опрости, нисам доспела. Што не држите још једну слушкињу.

— Много је, не може се. Ти то не разумеш.

Но чак је и отац се често натресао на Мару. Био је доста увиђаван и нежан према њој, али кад се на салашу или у вароши наљути, па дође кући отрован, не може да се уздржи. Онда се закачи ма ошта и виче: — Маро, Маро, шта је то с тобом! Све иде наопако по кући. Ја ово не могу издржати и морам полудити.

Осуне се кадгод и ка другу децу, али на Мару најчешће. По кад-кад се само развиче: Ти и твоја мати размазили сте ове госпођице и господичиће, па ни једно неће низашта да се прихвати. Направиле сте од ових клипана неке бароне и баронице.

Мари се онда наводе очи сузама, жао јој је матере њене.

Кад отац пође од куће па каже: — Не заборавите, да се поткују врањци, а треба наредити да се изрешета зоб за коње, јер је већ скоро понестала, мора се послати ипо марвеког лекара,да види шта је то са Белком (кравом), јер чујем да већ три дана скоро ништа не једе. И онда нареди још пуно ствари: Треба ово и не заборавите на оно. Па кад дође кући, обиђе све и увери се, да нешто није извршено, онда се срдито бреца: Зар нисам казао да се зоб за коње даде изрешетати.

Онда сва деца повичу у један глас: јесте казао си; сви смо чули! Мара је заборавила.

А Мара онда обори главу и прошапута као највећи кривац: — Одмахћу наредити чим слуга руча.