Жена

РЕБРА 885

Напослетку се и отац навикао да за све криви само Мару. Кад му је што криво на друго дете, Мара заклања, колико може. А он онда остави оно друго, па држи по њој: — јест, таква, управо таква била је и твоја мати. Само ја не смем никада имати право у овој кући.

Она би да му каже: — Остави бар матер на миру, а мене грди колико ти је воља, али се уздржи, а сузе јој теку не преко образа, него у грлу.

Сестре су читале или се забављале са другарицама. Браћа су се држала школе и никада нису бивала код куће. Кад има забава, Мара их све опреми, радује се њиховом уживању, а она обично и не оде с њима. Или је мртва уморна, или ће се сутрадан прати рубље, па мора вечерас све спремити и сутра устати у зору. Још је сувише млада и слаба за онолики терет, али се не тужи. Са насмејаним лицем испраћа браћу и сестре, и ако су мало час сви викали: Маро нађи ово и Маро где је оно, ти се већ ни мало више не бринеш о нами.

Тако је то ишло све дотле, док и оцу дође суђени час. На њега наиђе врућица и живот му се гасио као на јуриш. једне ноћи би му веома тешко и осети, да му је скоро крај. Искупио је сву децу око постеље, да их види, и хтео је тако много да им каже. Али не може; осећа да се заноси. Напослетку их благослови руком и отпусти их. Уз њега је остала само Мара. Она уме најбоље да му угоди и није се мицала од постеље.

Дуго ју је гледао. Она дршће, а своју студену малу руку метла је у његову. Његова је врела као пламен.

Напослетку јој даје знак да се нагне над њим, и шапће јој: Маро, чедо да ми опростиш. Твоја мати ме прекорно гледа, због тебе. Ти си била мученица,

Мара се усиљено насмеја. Молим те отац, шта говориш. Мени није било ништа тешко.

Он је изгубљено гледао, после се прибра и

пита је: — Како ћеш од сад сама. Велики је терет.