Жена

Док на твојој руци њишеш чедо здраво, Дотле твом народу свиће зора сјајна;

„Света нек си жено, — свето чедо твоје!“ Ориће се топло с' његових усана...

Беловар 1914. Српкиња с Папука.

„~

(

~ |) Постанак Косова.“)

Опет гавран подавио крило,

А храст прича што је негда било: ја што знадем из оних давнина Од кад нема чак ни развалина, Причаху ми ветрови и буре,

Што вечито по вечности јуре, Причала ми она роса чиста,

Коју сунце покупи са листа

Па је горе невидовно носи,

А та роса после снова роси,

Облик мења, место мења, краје, Али траје, докле сунца траје.

Што су крили они давни дани, Причаху ми често и гаврани, Ил хајдуци, кад се овуд крили, Ил путници кад су туд ходили... И ти људи, ко капљице росе, У грудима својим вечност носе, Кад већ мислиш: Гле овога нема, Он још живи, само облик мења... Најмање су мртве — мртве кости; У вечности све има вечности, Што нестане, поново постане, Мртви ничу у криоцу нову, Не знају их, па их друкче зову.

Свако време има друге снове, Друкче небо и друге богове,

ж) Засебан одломак из песме: „Жосово“. — Прим. ур.

„Жене“.