Жена

_ЋВЕНА 7 14:

И кад Србин стару груду ману, Крену Југу, и крену Балкану,

Да изнова гњездо себи свије, Пон'о собом што му најмилије, Гони стадо, све што благом зове, А у души пово је богове,

још верује, да ка новом крају, Ти богови пред њим корачају.

У то доба и сред оних снова Перун био на челу богова, Моћнији је од укупних људи,

И све може, што му срце жуди; Најсилнији, он је најстрашнији, С муњом лови, удара с громови. Благо оном, кога гром умлати, Душа ће му сва да се позлати. Тог је Перун громом прославио, Својеручно у рај отправио. Таква срећа ретко се ком јави, Други народ само Мора дави, Бога другог неће ни да чује, Куку оном, ко га не верује,

Ил божанство Перуново грди, Јер је страшан, када се расрди. У њега је извор свију права, Златна брада и сребрна глава, Из те главе свет постанак нађе, Из те главе и човек изађе.

На почетку, док не беше света, Неба земље, човека ни света, Није било, јер је Перун спаво, Ал када се до воље наспавго,

Па подиже очи у висине,

Куд погледа, тамо звезда сине Гледну доле, ето прва цвета, Осме:ну се, а већ сунце шета, Док длан о длан, свуд мора голема, Све створио и ништ више нема.

Страшна сила у Перуна била, јер од њега дрхћу и громови,