Жена

НА ЕРЕЈА 341

Јутро у моме селу. ! (Пролетња идила.) Мири Великовацкој. Дамјан Прерадовић.

Пролеће се разбудило, па свом снагом буја. Сочна трава се раскрупњала, па стоји правце, као да је уз кочић привезана; а танки јој листови закосирили се, па додирују крајевима чак до земље, а на маљавим ивицама зауставила се роса у ситним, округлим бобицама, па се блиста и прелива као дробни бисер, или ситни драги камичци. Кад коракне нога преко те траве, не савије се свака, већ пукне у којем чланчићу, тако је наједрала.

А гране и гранчице, и крупне већ пупе на воћкама и осталом дрвећу набрекле као груди у младе дојиље, после добро проспаване ноћи.

Свеж јутарњи ваздух, тек што се отео из мирисавог загрљаја зориног, лако трепери купајући се у нежној топлоти првих сунчаних зракова.

Хитра ластавица стала на танку гранчицу, па раширила грлашце своје, како би што јачим цвркутом могла поздравити великог добротвора свога, који се помаља на јутарњем хоризонту свлачећи полако провидљиви пурпурни огртач свој.

А поврх лепих жита, зелених као смарагд, диже се час овде, час онде лепршава шева правце у висину према небеском плаветнилу, да веселом песмом својом ода топлу хвалу Ономе, који је већ на самом помолу дана првом храном заложио и росицом свежом напојио.

Шарена сврака вртећи се непрестано скакуће на огради са прошца на проштац, па дижући и спуштајући свој сјајни реп, мисли да извија Бог те пита какве арије својом дреком, тако је поносита, горда и весела!

Кроз ваздух горе снажно весла својим крилима црни гавран, па упрвши свој поглед некуд у даљину, журно граби напред.

Високо над њим орао охоло шестари повија-

јући се то на једну, то на другу страну.