Жена

Књижевност и уметност.

Калуђер и хајдук приповетка о последњим данима Србије у ХУ. веку. Написао Стојан Новаковић, Издање задужбине И М. Коларца На продају у књижарници С.Б. Цвијановића. — Београд 296 страна осмине. Цена 3.

Кестур ове приповетке написао је наш познати историчар Стојан Новаковић још 1865. год. у „Вили“ под насловом „Калуђер“. Писац признаје да је она прва приповетка почетнички обрађена. Сад ју је поново обрадио. У предговору вели: „Писцу је жеља била да читаоцима пружи опис живота српског народа у средњем веку, у што свестранијем облику. И облик приповетке учинио му се за тај посао најподеснији.“ Писац је писао нову приповетку на основу нових историјских студија, али му се ипак учинило, да је форма приповетке најподеснија, да изнесе живот и судбину срп-

скога народа из онога доба. А тај живот је био занимљив. и страшан.

У оном страховитом добу, кад је Србија турски вазал, деспот Ђурђе Бранковић (Смедеревац), не уме да се нађе. Као тежак болесник преврће се час на једну; час на другу

страну. Час би попуштањем да олакша положај, час би да се отргне турског јарма.

А Турци имају свој пут. Они хоће напред „где не досађује сунце Арабистана, где не мори ветар афрички“. Хоће земље створене за ново царство. Хоће пре свега Србију, па преко Србије Угарску

И кад су 1453, године заузели Цариград, они већ траже: од деспота Ђурђа Смедерево и Дунавску обалу, сву земљу“ до Крушевца, отворен пут за Београд, јер хоће да нападну Угарску. Оставља деспоту земље између Мораве и Дрине, уз то Кучево, Браничево Ресаву. Турци су журили да покоре. Угарску, и хтели да још увек оставе парче вазалне Србије хтели су да избегну борбу са деспотом. Што су хтели, није могло бити без крви. Чак и онај последњи напор српски био је велики. Један део српске властеле већ је скран и готов. на све. Српска властела већ се овако разговара са изаслаником султана. „Дајте да задржимо што смо до сад имали, дајте тимаре и спахилуке нама, па ето вам Србије покло-

њене. Куд ће сиромах народ сам без главе. Ко може њега боље увести у послушност новоме стању него ли ми који смо га до сад водили.“ (страна 206.) -