Жена

ВЕНА 825

Ту је Усуд што судбину ствара, Ту је Мора бабетина стара, Што на крају свакога умара, Вади људма душу из недара.

Ту бог стада, Волосом га звали, Брине да се стадо не умали, Ту је Додол, који поља роси, крилима својим кишу носи, Ту су виле, беле, златокриле, Не рађају, а имају дојке, Пола тице, псла су девојке. Неке живе само по планини, Неке виђаш тек по месечини, Неке броде, где су многе воде, Неке воле горе у облаке, А све редом поштују јунаке, Оног бране, ко је јачи, бољи, Беднима се нађу на невољи, Лече болне, у доброти живе, Народ их је прозво милостиве.

Ту је Лада, богињица млада, Девојачка заштитница, нада, Богињица плодности и цвећа, Стваралица дивног премалећа, Ту су биле хале и аждаје,

Ту бог Давор што ратове даје, · Ја већ њима не знам име свима, — Свет је био у тим боговима. Тако ишло од оца на сина И то беше светлост и истина, За дуго се онда није знало, Тако било — јер се веровало. У тој вери било је дивљине, Ал је било љубави, врлине, Од свуд помоћ, док си оком трено, Брат је био — читаво колено, После смрти благо праведноме, Сретан беше на свету ономе, Са брзином, ко најбржа стрела, Душа му се на сунце узнела.