Жена

ВЕНА

Тамо беше уживања свима, Увек топло, а никада зима, Тамо никад не увене цвеће, Воће никад иструнути неће, Нит ко стари, нит лепоту губи Сунце си'не, кад се двоје љуби.

Ој, а небрат, кад му Мора сврне, Душа ће му у облаке црне, Где зрак сунца никад не продире, Где холуја кида и раздире, Белог бога нема ни једнога, Тамо само црни су богови, Бију муње, а ричу громови.

>

Урнебес је! Прашина се дигла, Народ стрепи; то сад Перун сигра, Бог да сигра, свемогући боже,

А што не би, кад му бити може. Беспослен је, па о свачем снује, Место њега сад Усуд богује, Мора дави, нова гробља ствара, А богиња плодности обнавља. Бог се сигра! Народ очајава,

Бог беспослен — сунце помрачава.

Вија Перун оне звезде мале, Кад их такне,у бездан се свале, Неке зграби, па се сигра њима Ко малена деца камичцима, После шаком сунце помрачава, Месец бега, једва се спасава. Мало после с небеске висине, Заронио у морске дубине,

Ту избаци над водом острово, Нек на свету има чудо ново, Па с дна мора скочи на Косово. Тамо тражи вилу бродарицу,

За час испи и Лаб и Ситницу; Вришти вила а и рибе мале

По сувом се песку узмувале,