Жена

ВА 327

Ал тек Перун воду искапио, У трен ока, он је повратио.

Тад дохвата брда и планине, У небесне баца их висине, Баца према безграничном вису До данас се повратиле нису, И ко знаде хоће ли икада,

А најпосле и неће никада.

Сред ломљаве и оне тутњаве Крв се чисто у жилама следи, Претрнули вуци и медведи, Претрнуле тице и мушице Претрнуло и биље и људи Тешко оном, ком сад Перун суди. И вихор је као луд налет,

Па у лету мушицу окрет, И кад снагом понајјачом ду ну, Убаци је у око Перуну.

Рикну Перун са бола голема, Такве рике у природи нема, Сред те рике, све друго умукне Тако рикне, кад бог зајаукне. Риче Перун, мушица му мала, Отрована, око отровала, А од једног пали се и друго, Тако неће моћи више дуго; Аој свете, ко ће да те крепи, Шта ће бити кад ти бог ослепи 2!

Риче Перун, бол ће да га свлада, јер бог није навик'о да страда, Ал што јаче риче, очајава Тим се сваки већма ужасава, Многи трчи кад је беда мала, Себе ради, воле да ,спасава“

Ал наиђел кадгод беда права Слабо трче, свак се удаљава.