Жена

ДИвљуУША:

Ти вејеш, снеже...

Гледам твоје сјајно-трептаве пахуљице, како се вијају, мрсе, спајају, док не постане — гомила енерассх баш као што се вијају и мрсе моје мисли, осећања, док се не споје у једно велико клупко бола...

А не могу, да се не усхићујем њима. — И гледам их Мило, као старе познанике, гледам их неком тихом радости бола...

А ти вејеш, вејеш...

Вејеш исто онако, као онда. кад сам те скачући, тапшући, поздрављала... кад сам ти своју симпатију изражавала: плазећи језик, дочекујући, лижући твоје хладне пахуљице... кад се нисам могла од тебе растати, Док ми се нос и прсти не почну смрзавати, док ме не заспеш сву... (А ти се необично радујеш тој симпатији дечурлије... И чудиш се њиховим црвеним носићима и плавим ручицама, ти, бели снеже, — и смејући се, тој црвено-плавој пасији — засипаш их својим лаким, белим смехом... Јј

Вејеш исто онако, као онда, кад сам у свакој твојој пахуљици гледала по један леп, заносан, остварљив

сан моје маште... (А ти волиш те девојачке снове: "чисте, сјајне, лаке... сличне теби, твојим пахуљицама, па блисташ њима: „Биће... биће, девојано ... надај

се, маштајј“ И колико пахуљица, толико снова, наде, радости!...) |

Вејеш исто онако, као онда, кад сам моје првенче дојила, а оно сваки час окреташе љубопитно главу прозору, гукајући: то, то, то!... као онда, кад се низаше година за годином и кад ми свака, у мом новом чеду, оживљаваше тобом ту радост детињства...

Да, да, вејеш исто, као онда...

Али онда: ти просипаш крупне и ситне пахуљице, а мој живот крупне и ситне дане среће; ти просипаш 'студен, а мој живот топлину...

боатра:

Сад дижем гомилу твоје радости, смеха, обећања...